Странице

петак, 03. август 2018.

Moja kutija za nakit ili Kada sam stvarno počela


Još nisam našla pravi način za 'skladištenje' nakita koji pravim i nosim. Ali tako da bude pregledno, a ne ovako nabacano jedno na drugo. Moram što pre nešto da smislim, jer će toga, očigledno, biti još. Da ne spominjem sad skladištenje materijala, to je poseban problem...
Nikad nisam volela skup nakit od plemenitih metala. Imam nešto zlatnih i srebrnih minđuša i lančića, ali uopšte nemam naviku da stalno nosim tako nešto. Uvek me je više privlačio lepo izrađen nakit koji nije previše skup, takoreći bižuterija. Volim i poludrago kamenje. Sav nakit sam obično čuvala u manjim kutijicama koje dobijem kada ga kupim.
Pre neki dan sam, tražeći među tim kutijama i kutijicama neke u koje bih mogla da smestim svoja nova dela, naišla na svoj zaboravljeni prvi rad sa perlicama. Stajao je među ostalim drangulijama koje više ne nosim, ali ko zna zašto ne bacam. Ovo nikada neću baciti.


Ovo je nešto što sam napravila pre... strah me je da napišem koliko godina. Znam da sam još bila u osnovnoj školi, znači da sam imala manje od 14.
Još kao dete sam imala sklonost ka ručnim radovima, kao i moja mama, ona je stalno tako nešto radila, pa sam uz nju počela i ja, neke stvari smo zajedno učile, u mnogima sam otišla i dalje od nje. Sećam se da smo imali veliku knjigu o ručnim radovima (u stvari, sigurno je još tu negde u stanu) pa sam ja išla redom po njoj i isprobavala svašta.
Treba li i reći da moje tadašnje društvo nije ništa znalo o tome. Smejali bi mi se, sigurno, to je bilo tako staromodno, bezveze, više se ne sećam koji se izraz tada upotrebljavao za nešto što je totalno 'out'. Dobro, možda i jesam bila previše mlada za tako nešto. Umesto da se družim i izlazim, ja sedim kući i nešto bockam ili pletem. Iskreno, nikad i nisam bila previše društvena, i inače sam mnogo vremena provodila kod kuće, dosta sam čitala.
Elem, jedno od poglavlja u toj knjizi je bilo posvećeno perlicama, i naravno, morala sam da probam i to. Imala sam dugačku ogrlicu sa šarenim perlicama, tipična hipi ogrlica koje su se tada nosile, koju sam kupila negde na moru. Rasturila sam je, našla najmanju iglu koju smo imali u kući i obični konac (beli, verovatno pamučni) i krenula da eksperimentišem. Ovo je ono što se zove peyote bod, ne znam da li postoji neki izraz na srpskom za to. Sećam se da sam probala i cevasti peyote, ali sam shvatila da neću imati dovoljno perlica, pa sam uradila ovaj. Mislim da sam to nosila kao narukvicu koju sam dva puta obavijala oko zgloba. Uzgred, izgleda da su takve narukvice trenutno IN.


Nije me tada uhvatila manija iz prostog razloga što nisam imala gde da nabavim materijal za dalje. Nisam znala gde i kako da ga nađem, nisam imala informacije, tada nije bilo interneta.
Od tada pa do danas povremeno imam napade pletenja ili heklanja, uglavnom odevnih predmeta. Šivenje mi jedino nije išlo, bar ne tako dobro kao ovo ostalo. Ali perlicama se više nisam bavila sve do nedavno.
Sada, posle toliko godina, perlice su me ponovo našle i uhvatile. I to tako, da sam ja, inače veoma introvertna osoba, prvi put poželela da to što radim podelim sa što većim brojem ljudi.
Ne znam koliko dugo će me držati. Ponekad poželim da se silom usporim, da ne bih prebrzo istrošila taj entuzijazam. Ali uživaću u svakom trenutku, kako izrade, tako i nošenja ovog nakita.

Нема коментара:

Постави коментар